Историјска еволуција бронзаних кадионица

Sep 13, 2026

Остави поруку

Пракса паљења тамјана има дугу историју у Кини; чувени *Босхан* (Универзална планина) горионик династије Хан је посебно дизајниран за ову сврху. Кадионице – такође познате као *киангкун* или *кианглу* – првобитно су биле направљене од бронзе, материјала који се користио за горионике *Босхан* из Хан ере. У стварности, тамјан није био само украсни елемент у животима древних литерата; служио је практичним функцијама као што су мирисање одеће, ублажавање умора и одбијање инсеката. Након династије Хан, распон материјала који се користе за кадионице се проширио. Порцелански *Босхан* горионици појавили су се током династије Сонг, али пошто нису могли да издрже топлоту сагоревања тамјаног праха, убрзо су постали предмети за естетско уважавање и руковање, а не за функционалну употребу. Слично томе, каснији горионици од жада или жадеита служили су првенствено као декоративни или колекционарски уметнички предмети; у смислу вредности, ови експонати су често надмашивали своје функционалне колеге.

 

Током владавине цара Ксуанде у династији Минг, монарх, вођен страшћу за сакупљање и дивљење кадионицама, наручио је царске занатлије да дизајнирају и надгледају производњу нових пламеника. Ови занатлије су црпили инспирацију из стилова реномираних порцелана из династије Сонг (као што су Динг, Ру, Гуан, Ге и Јун производи) који се чувају у царској колекцији, као и из историјских текстова као што су *Ксуанхе Богу Тулу* (Илустровани каталог антиквитета ере Ксуанхе) и *ИКаогу Тустра* археологија). Да би обезбедили врхунски квалитет, занатлије су одабрале десетине племенитих метала - укључујући злато и сребро - за легуру са црвеним бакром, подвргавајући смешу више од десет кругова пажљивог топљења и ливења. Добијени бронзани горионици имали су сјајан, топао и провидан сјај. Успешно стварање горионика Ксуанде поставило је преседан за будућу израду бронзаних горионика, а током дугог периода у историји, „Ксуанде горионик“ је постао генерички назив за бронзане кадионице.

У трећој години владавине Ксуандеа, ова серија црвеног бакра коришћена је за ливење укупно три хиљаде кадионица (историјски записи варирају у вези са тачном количином, а неки извори наводе укупну производњу од преко 18.000 комада). Након тога нису произведене даље серије; ови горионици су се чували дубоко у Забрањеном граду, познатом обичном народу само по имену, а не по виђењу. После векова бурне историје, аутентични бронзани горионици изливени у трећој години владавине Ксуандеа постали су изузетно ретки. Ксуанде бронзане кадионице
Историјски записи показују да је у трећој години владавине Ксуандеа, цар наредио да се излије преко 18.000 бронзаних кадионица (мада други извори наводе цифру од 3.000; рачуни се разликују). Данас су, међутим, скоро нестали без трага; чак и Музеј националне палате у Тајпеју има само четири. Првобитно, ове кадионице нису биле само за царску употребу; додељивани су принчевима, званичницима и олтарима у престоници и његовим предграђима, па чак и распоређени у реномиране храмове широм земље. Ипак, током династичких преокрета који су уследили, многе Ксуанде кадионице - укључујући касније имитације и оне са приватним ознакама - биле су разбацане или уништене. Данас су аутентичне кадионице Ксуанде ретко богатство, док су и касније имитације и приватно обележени комади веома цењени. Ова оскудица потиче од вишеструких несрећа које су ова пловила претрпела у распону од четири или пет векова.

 

Ливење новца у владавини Чонгжен
Владавина Чонгжен означила је последњу еру династије Минг, време које су мучили унутрашњи сукоби, спољне претње и непрекидни ратови због којих је национална ризница била исцрпљена. Да би ковао новчиће, цар је наредио Бироу Баојуан да истопи целокупну царску залиху бронзаних артефаката акумулираних током узастопних династија – укључујући бронзе које датирају из античких Три династије и из периода Сјуанде.

Ливење кованог новца у време владавине Сјанфенга
Владавина Ксианфенг династије Ћинг суочила се са сличним кризама: унутрашњи немири, спољна агресија и непрекидни рат испразнили су ризницу. У очајничком покушају да се изда валута, разни бронзани артефакти сачувани у царској палати и унутрашњим дворовима – укључујући збирке предака бронзаних кадионица, кадионица и бронзаних ждралова и фигура корњаче – уништени су и претопљени да би се излили новчићи.

 

Разарања изазвана ратом
Током рата, јапанска војска се суочила са недостатком бакра за производњу ватреног оружја и артиљерије. Сходно томе, реквирирали су бронзане артефакте из целе моје земље, топећи их за муницију. Одличан пример је масивна бронзана статуа Гуаниин, висока преко десет метара, која је првобитно красила главну салу храма Дахуи у Пекингу; Јапанци су је уништили током републиканске ере и заменили дрвеном статуом.

 

Топљење од стране јавности
Први случај догодио се током рата за отпор америчкој агресији и помоћи Кореји (1950–1953). Ратни напори су захтевали огромне количине муниције, што је довело до кампање за прикупљање "старог бакра" широм земље; неизбежно, старо бакарно посуђе сакупљено из целе земље укључивало је много бакарних кадионица.
Други случај се десио током Великог скока напред (1958), периода масовне производње челика. Бакар и гвожђе су реквирирани од целокупног становништва, а обична домаћинства су давала предмете као што су бакарни ледови, лонци, кутлаче и кадионице.
Трећи случај догодио се током Културне револуције (1966–1976). Различите античке бакарне посуде – укључујући и кадионице – биле су заплењене и послате у топионице на топљење, јер су сматране предметима сујеверја на мети кампање „Уништимо четири стараца“. Иако су надлежни за културно наслеђе касније успели да спасу значајан број делова, велики број их је већ био уништен. Ови догађаји су обележили три велике несреће за бакарне кадионице у ери након оснивања Народне Републике.
Током деценија, инострани купци са истока и запада показали су велико интересовање за археологију ових комада, надмећући се да купе бакарне кадионице из династије Минг и Ћинг. Међутим, неки купци дају предност само квалитету самог метала, не успевајући да цене лепоту патине. Да би удовољили таквим укусима, неки трговци су млели старинске кадионице како би изгледале потпуно нове, уништавајући тако многе фине комаде.
Други колекционари награђују бриљантне, живописне патине; сходно томе, трговци понекад скидају досадне, истрошене површине старих кадионица и наносе вештачке патине, уништавајући првобитну естетику.
Неке изузетне кадионице су нарочито тешке; сумњајући да би могли бити изливени од чистог злата, лаици су понекад уклесали базе ради тестирања, оштетивши посуде. У другим случајевима, кадионицама са знатно позлаћеним слојем је одузета завршна обрада – деструктивни чин сличан „убијању гуске која носи златна јаја“.
Управо зато што су бакарне кадионице Минг и Кинг претрпеле толико историјских несрећа и претрпеле тако тешке губитке да су аутентичне кадионице из доба Сјуанде сада изузетно ретке, док су касније имитације и приватно обележени комади такође постали цењени историјски артефакти.